akril na platnu
Već danima pada kiša.
Čak bi rekla možda i tjednima. Al mislim da je to više do subjektivnog doživljaja.
Sivilo i onaj umirujući tutanj kapi kiše po krovu- šum koji moj um prepoznaje kao poziv za smiraj i introspektivni mod. Za peć mirišljave keksiće i ispijanje čaja.(kad već ne mogu na Velebit)
Te zime na jedan kišni dan zaputila sam se na Tatekovu kolibu. Kiša je padala od kad sam izašla iz auta i stablima je oduzela njihovu smedje-sivu boju i podarila mokar sjaj.
Da li ste primjetili tu specifičnu tamnu boju koju poprimi kora drveća kad se smoči od kiše?
Mokri prsti su mi se ledili i gurala sam ih u džepove jakne dok su mi se kapi slijevale niz zelenu kapuljaču .
Sve je imalo svoj ritam.
I svoj mir.
I ti smrznuti prati smirivali su me. I te hladne kišne kapi. I taj poznati šum kiše oko mene.
Moram priznati da kiša najljepše šumi kad ste u prirodi- jer odskakuje od svakog kamena, listića, grane…toliko malih “tipki” za odsvirati svoj mokri ton ima.
Al tada je muzika polako prestala a ja sam se okrenula prema moru.
Zalazeće sunce obasjalo je mokru stvarnost oko mene obajsjavši me svojom ljepotom.
Zlato, zlato svuda oko mene.
I onda mrak. I muk.
Ni kiše, ni sunca nema više. Samo smrznuti prsti i zlato u mojoj duši.
